Саичич, Александр

Гусле моје, српског рода
славу не предајте никад забораву,
но пјевајте битке и јунаке,
а славите крсташе барјаке
Што се и сад поносито вију
кроз Црну Гору и Србију!
 
Запјеваћу, не дам забораву
Црногорац како стече славу,
к'о најбољи јунак од мегдана,
када су Руси противу Јапана.
Љуту битку били,
с Јапаном ратили.

На почетку 20 вијека,
није било чо'јка и човјека,
све од Црне Горе до Русије
који чуо за јунака није,
За витеза из Васојевића
- Александра Лекса Саичића!
 
Официра црногорске војске,
мегданџије што му равног није
Који сабљом умије кад рече,
пуце испод грла да одсјече.

Гдје науми ту би потревио,
као да се са сабљом родио.
Кад узјаше коња од мегдана,
нема Лексу на свијету равна.
Када скочи још лакше доскочи,
бјеж' од Лекса кад сијевну очи,
Два му ока као двије луче,
кад своје страшне брке суче,
Витка стаса, срца Обилића,
дивна слика Лекса Саичића.
 
Па оваког јунака делију,
књаз Никола шаље у Русију,
Да представља земљу црногорску,
да закити царску руску војску.
Но не прође ни годину дана,
Рус зарати противу Јапана.
Јапан сила далекога истока
а Русија до Владивостока.

Двије војске, једна наспрам друге,
на пољане широке и дуге,
неће почети крвавога боја
док јунака два најбоља своја,
прије знака за почетак битке,
не укрсте своје сабље бритке.

По јапанском старом обичају,
коња игра силни самурају,
црна коња и црнијех хаљина,
као каква црна орлушина,
сабљом маше да с' њега устраше,
И он чека ко му изаћ' смије,
од ратника велике Русије!
 
А командат руске царске војске,
да се бори за цара и Русију
најбољега шаље мегданџију,
Да се бори против самураја,
Саичића Лекса, љутог змаја.


Бојне трубе ратни марш свирају,
те на мегдан Лекса испраћају.
Јаше Лексо на коња Зеленка,
самурај га на мегдану чека,
Чека Лекса кад ће до њега стићи
Лексо гледа како ће му прићи,
Јер самурај игра коња врана,
као ратни јунак од мегдана.
 
Дивнога ли витешка састанка,
ударио јунак на јунака,
сабље звече крв ће да потече,
и прегасну у зеленој трави,
пут да свјетле одсјеченој глави.

Гледа војска силне мегданџије,
онда видје што видјела није,
јел то сабља Лексова удара?
Или муња густи облак пара?
Или Аждаја страшни огањ бљује?
Или војска чудан санак снује?
Не чује се поклич нити граја,
Лексо јаше покрај самураја.

Лексо сабљу подиг'о високо
као крила кад рашири соко,
када слеће на врх од стијена,
носећ' дивна богата плијена.
Шта се збива, свак' се чудом чуди,
шта ће војску из сна да пробуди?
Сан стравични дуго не потраја,
паде глава силног самураја!

Како га је Лексо ударио,
једино је Свевишњи видио.
Сто хиљада јапанских војника,
кад их Лексо сабљом поздрављаше,
Мирно сташе да Лексо пројаше,
па кад приђе руском команданту,
к'о брат своме рођеноме брату!
Руке шире у лице се љубе,
а свирају победничке трубе,
Лексо јаше поздравља га војска:
Славна нек је земља црногорска,
славне нек су црногорске мајке
што рађају овакве јунаке,
Да их таквих на свијеу нема!
А Лексу се велика почаст спрема:
двије чете рускијех племића
поздрављају Лекса Саичића,
а на крају и Царе Николају