Саичич, Александр

Александр «Лексо» Саичич (серб. Александар Лексо Саичић; 5 августа 1873, Виницка — 7 апреля 1911, Цетине) — черногорский и российский офицер, участник русско-японской войны. Прославился тем, что в бою на мечах одолел японского самурая. По национальности черногорский серб.

Александр Саичич
серб. Александар Саичић
Прозвище Лексо (серб. Лексо), Муромец
Дата рождения 5 августа 1873(1873-08-05)
Место рождения Виницка, Княжество Черногория
Дата смерти 7 апреля 1911(1911-04-07) (37 лет)
Место смерти Цетине, Королевство Черногория
Принадлежность  Черногория
 Российская империя
Род войск пехота
Годы службы 1889—1911
Звание Капитан
Часть Черногорский отряд Йована Липоваца
Командовал эскадрон Амурского драгунского полка
Сражения/войны Русско-японская война
Награды и премии

Биография

Происходит из рода Васоевичей. Окончил основную школу в Цетине под покровительством князя Николая. Гимназию окончил в Дубровнике, после чего поступил в Белградскую пехотную школу младших офицеров. В течение трёх лет нёс службу в Черногории в качестве адъютанта васоевичской бригады. Дослужившись до звания поручика гвардии, продолжил обучение в Константинополе, где также отслужил три года. Участвовал в русско-японской войне в составе черногорского отряда Йована Липоваца.

Александр был мастером военного дела: он мог седлать коня на полном скаку, пролезать под ним при скачке (по некоторым источникам, на ярмарке он даже перескочил через двух волов). Также Саичич был мастером фехтования: обычной палкой он мог выбить саблю из рук противника, а в дуэли против итальянского учителя фехтования ловко обезоружил своего противника и обратил в бегство.

В 1905 году, когда русские войска находились на Сыпингайских позициях в Восточной Маньчжурии, японцы отправили своего посла в русский штаб: тот предложил провести поединок русского офицера против японского самурая. Саичич вызвался на бой. Противником храброго серба был японский самурай в тяжёлых доспехах. Оба вступили в бой, оседлав лошадей: этот поединок был очень упорным. Японец рассёк лоб Саичичу, на что тот ответил смертельным выпадом. Спустя пару секунд конь самурая поскакал назад, волоча мёртвое тело хозяина. За сто метров до японских шеренг труп поверженного японца упал на землю. Александр подъехал к нему, поклонился и тотчас же умчался обратно.

Русские солдаты приветствовали победителя аплодисментами. С тех пор поручик Лексо Саичич получил прозвище «Муромец»[1]. Император Николай II даже распорядился выписать ему пожизненную пенсию[2], которая составляла сорок наполеондоров (300 рублей) ежегодно. До конца войны Саичич командовал эскадроном Амурского драгунского полка, дослужившись до звания капитана.

Александр был награждён орденами Святой Анны I и II степеней, Святого Станислава II и III степеней (оба с мечами), Святого Владимира III степени с мечами, медалью за ранение, Орденом Короны Италии IV степени, Орденом Князя Данило Первого IV степени, а также серебряной медалью за храбрость и памятной медалью к 50-летию короля Николы[3].

7 апреля 1911 года в королевском дворце, где находился Саичич, произошёл пожар. Лексо вбежал на четвёртый этаж и стал спасать и сбрасывать вниз бесценные вещи. Спасаясь от огня, он вынужден был спрыгнуть с четвёртого этажа прямо на брусчатую мостовую, однако прыжок оказался смертельным, поручик погиб на месте. Его похоронили со всеми воинскими почестями. Оставил сына Владимира.

Память

Сабля Александра Саичича, которой он одолел японского самурая, сейчас хранится в одном из военных музеев Москвы. Поручику также посвящена черногорская народная песня[4].


Гусле моје, српског рода
славу не предајте никад забораву,
но пјевајте битке и јунаке,
а славите крсташе барјаке
Што се и сад поносито вију
кроз Црну Гору и Србију!
 
Запјеваћу, не дам забораву
Црногорац како стече славу,
к'о најбољи јунак од мегдана,
када су Руси противу Јапана.
Љуту битку били,
с Јапаном ратили.

На почетку 20 вијека,
није било чо'јка и човјека,
све од Црне Горе до Русије
који чуо за јунака није,
За витеза из Васојевића
- Александра Лекса Саичића!
 
Официра црногорске војске,
мегданџије што му равног није
Који сабљом умије кад рече,
пуце испод грла да одсјече.

Гдје науми ту би потревио,
као да се са сабљом родио.
Кад узјаше коња од мегдана,
нема Лексу на свијету равна.
Када скочи још лакше доскочи,
бјеж' од Лекса кад сијевну очи,
Два му ока као двије луче,
кад своје страшне брке суче,
Витка стаса, срца Обилића,
дивна слика Лекса Саичића.
 
Па оваког јунака делију,
књаз Никола шаље у Русију,
Да представља земљу црногорску,
да закити царску руску војску.
Но не прође ни годину дана,
Рус зарати противу Јапана.
Јапан сила далекога истока
а Русија до Владивостока.

Двије војске, једна наспрам друге,
на пољане широке и дуге,
неће почети крвавога боја
док јунака два најбоља своја,
прије знака за почетак битке,
не укрсте своје сабље бритке.

По јапанском старом обичају,
коња игра силни самурају,
црна коња и црнијех хаљина,
као каква црна орлушина,
сабљом маше да с' њега устраше,
И он чека ко му изаћ' смије,
од ратника велике Русије!
 
А командат руске царске војске,
да се бори за цара и Русију
најбољега шаље мегданџију,
Да се бори против самураја,
Саичића Лекса, љутог змаја.


Бојне трубе ратни марш свирају,
те на мегдан Лекса испраћају.
Јаше Лексо на коња Зеленка,
самурај га на мегдану чека,
Чека Лекса кад ће до њега стићи
Лексо гледа како ће му прићи,
Јер самурај игра коња врана,
као ратни јунак од мегдана.
 
Дивнога ли витешка састанка,
ударио јунак на јунака,
сабље звече крв ће да потече,
и прегасну у зеленој трави,
пут да свјетле одсјеченој глави.

Гледа војска силне мегданџије,
онда видје што видјела није,
јел то сабља Лексова удара?
Или муња густи облак пара?
Или Аждаја страшни огањ бљује?
Или војска чудан санак снује?
Не чује се поклич нити граја,
Лексо јаше покрај самураја.

Лексо сабљу подиг'о високо
као крила кад рашири соко,
када слеће на врх од стијена,
носећ' дивна богата плијена.
Шта се збива, свак' се чудом чуди,
шта ће војску из сна да пробуди?
Сан стравични дуго не потраја,
паде глава силног самураја!

Како га је Лексо ударио,
једино је Свевишњи видио.
Сто хиљада јапанских војника,
кад их Лексо сабљом поздрављаше,
Мирно сташе да Лексо пројаше,
па кад приђе руском команданту,
к'о брат своме рођеноме брату!
Руке шире у лице се љубе,
а свирају победничке трубе,
Лексо јаше поздравља га војска:
Славна нек је земља црногорска,
славне нек су црногорске мајке
што рађају овакве јунаке,
Да их таквих на свијеу нема!
А Лексу се велика почаст спрема:
двије чете рускијех племића
поздрављају Лекса Саичића,
а на крају и Царе Николају

Примечания

Литература

  • Душан Бабац, Чедомир Васић, Миладин Марковић: Црногорска војска 1896—1916, Београд

Ссылки

This article is issued from Wikipedia. The text is licensed under Creative Commons - Attribution - Sharealike. Additional terms may apply for the media files.